jasambane

Aplauz na RTS-u-Gostovanje specijalnog savetnika u Ministarstvu zdravlja Ljubiše Milanovića u Jutarnjem programu

Evo gde mi živimo. 

Inspiracija za danas

Napravi korak nazad. Pogledaj se. Čovek si. Lep si. Jako si lep. Možeš da budeš bilo ko. Možeš da budeš bilo šta. Nemoj da mrziš sve samo zbog toga što ti je neko slomio srce ili zbog toga što su ti se roditelji razveli ili zbog toga što ti je najbolji prijatelj ispao pička, ili te je otac udario, ili ti je neki kreten rekao da si debeo, glup, beskoristan. Nemoj da se brineš oko stvari koje ne možeš da kontrolišeš. Plači kada ti se plače i pusti sve kada misliš da je vreme. Nemoj da misliš o lošim stvarima koje su ti se desile samo zbog toga što si suviše slab da bi ih zaboravio. Ostavi stvari koje su ostale u prošlosti. Prestani da uzimaš život zdravo za gotovo. Živi za nešto. Živi za sebe. Zaljubi se. Nemoj da budeš zaljubljen. Zaljubi se. Nemoj da budeš zaljubljen. Radi ovo dok ne osetiš kako je to kada nekoga stvarno voliš. Pokaži interesovanje za stvari oko sebe. Reci ljudima kako se stvarno osećaš. Spavaj pod zvezdama. Stvaraj. Zamišljaj. Inspiriši druge. Podeli nešto lepo sa nekim. Ulepšaj nekome dan. Upoznaj nove ljude. Sledi svoj san. Živi život. Samo živi, jebote. Ostavi loše stvari iza sebe i živi. I jednoga dana, kada ostariš, pogledaj na svoj život bez kajanja.

Ona i ja-Četvri deo (Kraj)

I evo šta je bilo na kraju. Posle onog pisma,znam da je definitivno kraj. Možda ću još pisati o njoj. To ćemo još da vidimo.

Zbog nje sam plakao. Nisam plakao ni za babom ni za dedom, ni za B. Plakao sam kada sam čuo jednu pesmu koju nisam čuo jako dugo. Whitesnake. Too many tears. Uvek mi je bila super ta pesma, ali niada nisam preterano obraćao pažnju na reči. I negde na putu, nađem neki stari mp3. I počnem da prebacujem pesme. I nekako dođem do ove. Ima neki čudan uvod, ne počinje odmah, tekst, ni glas, ni gitara. Nisam je odmah prepoznao. Mmmm, vidi ovo nisam baš dugo čuo. Nije loš ni tekst. I onda skapiram o čemu tip peva. Kad da je znao, dok je pisao tekst, za nas dvoje. I za ovu priču. Tek tada sam zaista shvatio da je nema. Da mi nedostaje. Da je više nikada neće biti. Da više nikada neće biti nas. Ni one dečice sa početka, sa mojim obraščićima i loknama na nju. I naravno, mojim očima.

 http://www.youtube.com/watch?feature=player_detailpage&v=e9G_97GRUXc

Ona i ja-Rođendan

Danas joj je rođendan. Znam gde sam bio u ovo vreme prošle godine. Šta sam radio. Naravno, bio sam sa njom. Priroda, seks. Uveče svečani doček njenog rođendana. Znate, njoj rođendan jako puno znači. To nikada nisam razumeo. Kao što ni ona nikada nije razumela zašto to meni nije važno. Meni nikada nije bio. Noj jeste. Najvažniji dan u godini. „Ja mnogo volim svoj rođendan“. 

Tačno pre godinu dana prestao sam da pušim. Ne zbog njenog rođendana. Zbog sebe. Ili zbog toga što sam se noć pre toga ubio. Od svega. Sa njenom kretenskom ekipom. Verovatno me je tada prvi put videla pijanog. I da igram. Šteta. Ispostavilo se da je to bio i poslednji. Znam šta bih voleo da radim danas. Cveće. Poklon. Cmok. Cmok. Njeni. One njene glupačice. Kao kada Mister Bean čeka Novu Godinu. Samo bez kapica. Verovatno i ona želi isto. Mislim da je danas tužna. Osim ako nije našla nekog. U to sumnjam. To ne liči na nju. Znam da bi bila najsrećnija kada bih ušao na ta vrata. Sa cvećem. „Kako samo ti lepo znaš da izaberš“. Ne znam, nego ti ga retko poklanjam pa ti je onda lepo. I naravno, Swarowski. To dobija češće od cveća. Tu se uvek zajebem. Mislim da sam samo jedno pogodio ono što hoće. Uvek posldenje pare dam na njen pokon. Neću da je zovem. Neće ni ona mene.

Danas joj je rođendan. I znam da gde bih najviše voleo da budem. I sa kim. Sa kojim cvećem. Swarowski.

http://www.youtube.com/watch?v=U24g88GNgMI&feature=player_detailpage 

Pismo

Danas je tri meseca i nekoliko dana. Valjda znaš od čega. Grize me savest i želim da znaš istinu. Pišem ti a ne zovem te samo zbog toga što ne mogu da podnesem da te čujem (na kraju piše zašto). Zbog toga što znam šta ti drugi pričaju o meni. Da sam nezreo. Da bih te ostavio pre ili kasnije i da sam samo tražio pravi trenutak i neki glupavi razlog. Da nikada nisam hteo ništa ozbiljno sa tobom. Da nikada nisam hteo da živim sa tobom i da nikada nisam hteo decu. Da sam te zavlačio sve vreme. I posle ovoga više nikada nećeš čuti za mene.

Lažu. Istina je da si ti jedina sa kojom sam imao planove. Nekakve. To je bolje od nikakvih. Jedino sam sa tobom hteo decu. Ne moraš da mi veruješ, ali sam stvarno bio spreman da živim sa tobom. Voleo sam te. Najviše. Istinski. Beskrajno. Uvek si govorila da "nije važno ko je kriv". Znaš šta? Važno je.... i bila si u pravu kada si rekla da "mi nikada nećemo posvađati zbog nas dvoje nego zbog drugih". Zato što su uvek drugi tu, pitaju, mešaju se, dele savete, planiraju svadbu, u depresiju su, drkaju, izigravaju ribe a jebu se sa kim stignu i ko im više plati a dupe bi dali za samo jedan posto onoga što smo mi imali... nije važno da li se zovu Jelena Jelenović ili Petar Petrović i da li živimo zajedno ili ne. Da li stvarno misliš da se sve ovo ne bi desilo da smo živeli zajedno? Ne laži sebe. I ako baš želiš da znaš, da si se jebala sa komšijim dok sam ja spavao, bilo bi ok. I da si sve vreme imala jebača, bilo bi ok. I da te jebao ceo kraj i bolnica bilo bi ok. Ali nije ok to što nisi stala iza mene. Što nisi rekla "ne možeš/ne možete da više zajebavate N". I to ti je istina. I dalje od toga nema. Prosto je. Mene su mnogi drkali i zajebavali jer sam ih puštao. Puštam ih i dalje. Dok ne popizdim. Ali sam od tebe očekivao da budeš iza mene. Da mi čuvaš leđa. Makar jednom u sto godina. Kada je meni najbitnije. To je poštovanje. A ne da me pakuješ stvarima koje ne misliš. Jer braniš nekog drugog. Ko god da
 je. Ti si trebala da budeš moj oslonac, neko na koga mogu da računam, čak i kada nisam u pravu i kada grešim. A ne da mi kenjaš o "dve vatre". Moji su kompletni idioti ali nikada nisu smeli da kažu ništa loše o tebi. I nikada se nisu mešali. Boleo ih je kurac. Tako je i najbolje. N i N su te sve naučili osim da poštuješ druge i da kažeš "izvini".

Dok sam hteo da pričam sa tobom, ti si spavala.

Dok sam hteo da te "gledam" ti si bila na telefonu ili si radila gluposti tvojim još glupljim šefovima.

Dok sam bio dobar prema tebi tebe je boleo kurac i bila si đubre. I uvek sam  bio uz tebe.

Onaj paket sa mojim stvarima koji si poslala je završio u kontejneru. Jer sam rekao ti da mi ne treba.

Nadam se da ćeš naći nekog po sekinom ukusu. I ukusu tvojih drugarica. Gradsku facu koji će da vas zabavlja i da se folira isto kao i vi. Po mogućnosti sa Vračara i punog ko´ brod, koji će svima da vam liže guze dok se umivate i perete zubiće, pijete vino, serete i drkate sve oko sebe. I nadam se ćeš biti srećna sa njim.

Ne želim da te vidim i ne želim da te čujem. Ne zovi i ne šalji poruke. Ni pisma. Ne traži me. Ne dolazi u Zemun da me tražiš. Isto važi i za mentole oko tebe. Ne postojiš više za mene. I ne želim da znam ništa o tebi, niti o bilo kome oko tebe. Stalo mi je do tebe kao i do B.Đ.

B.

Ona i ja-Treći deo

Pitao sam sebe milion puta zašto sam sa njom. Nije moj tip. Gradsko, fino dete. Visoka. Nije plava. Ne sluša pank. Ni metal. Ne voli Rammstein. Verovatno nije ni čula za Rage Against the Machine. I dalje mi nije jasno šta me privuklo na njoj. A onda mi je neko rekao da sve dolazi iz glave. Mora da je to. Na jednu moju reč, imala je deset svojih. Na jedno moje pitanje imala je sto. A kada sam joj rekao da ću da nađem neku plavušicu koju ću da ***** kada god poželim, i koja će da ćuti, rekla mi je da bih se smorio. I verovatno je u pravu. Gledao sam te plavušice po gradu, stavrno ne znam o čemu bih pričao sa njima. Osim da je pitam: “Koliko naplaćujes sat?“. A onda bi se naljutila. A ja stvarno ne znam šta je fashion yes. Znam samo da roze trenerke nisu. I ne zna koje su airmax prave ili nisu.  Nemam puno prijatelja ne Face-u. I ne lajkujem statuse.

Nikada nije volela Zemun. To je ok. Za nekoga ko nije iz Zemuna. U Festu joj je bila glasna muzika. Na Rammsteinu nije znala šta je snašlo. Na Sex Pistolsima se smorila. Otkida na Depeche Mode. I na Masima. Peperse. Dobro, i ja volim Peperse. Azru nije volela. A ja za Štulićem otkidam. „Galeb“ joj je bio fuj. Više je volela „Reku“. I Savu od Dunava. Ipak je tamo odrasla. Priznajem, Savski kej mi je lepši od Dunavskog. Ubiće me  moji Zemunci. Čak nam ni društvo nije bilo slično. Moji, prosti, skromni, kojima ne treba mnogo. Njene drugarice, gradske cice, ne **** se ako dođeš po njih gradskim prevozom. I ne platiš večeru u nekon ultra fensi restoranu. Kupiš im dobar telefon. I onda seks bude odličan. Nisu sponzoruše (o tome ćemo drugi put, o sponzurašama i gradskim cicama ). U njenom svetu cveće, u mom sve u crnom. Ja nosim jedne patike dok se ne pocepaju, ona ima pun orman stvari a i dalje je „gola i bosa“. Ali smo funkcionisali. Jako lepo. Skoro savršeno. I takva me je palila. Na sve moguće načine. Već sam rekao. Sve ide iz glave.

http://www.youtube.com/watch?v=fLp63WBV-Ic&feature=player_detailpage

http://www.youtube.com/watch?v=bWXazVhlyxQ&feature=player_detailpage 

 http://www.youtube.com/watch?v=VOXGw0bw8FE&feature=player_detailpage

http://www.youtube.com/watch?v=aCCsxm-beV0&feature=player_detailpage 

Ona i ja-Drugi deo

Zašto me tvoji ne vole? Nemam pojma, ne vole ni mene nešto preterano. Zašto tvoja mama neće da ja dođem? Zato što ima dijagnozu. Potrđeno. Ajde da živimo zajedno. Nećemo još. Dete? Kada te prime za stalno. Ja mogu da kopam kanale za 20 evra, ti, lutko, ne možeš. I mislim da sam makar u vezi ovog poslednjeg u pravu.

A mogli smo da imamo sve (kako je to samo lepo otpevala ona buca,a posle još lepše obradili oni drekavci). Ne mislim baš sve, možda ne milione ali onaj "mir", kako je to ona volela da kaže, mir koji nastaje kada smo zajedno, ništa ne može da kupi. Lažem, mir koji nastaje kada smo sami nas dvoje.

Neko će zbog ovog poslednjeg da kaže da sam posesivan. Nisam. Mogla je da radi šta god hoće. Čak i da se **** sa kim god hoće. Znam da nije, ali želim da znate da sam sve, ali nisam posesivan. 

Sećam se kada sam je prvi put video. Ok, ne baš prvi put, ali prvi put van bolnice i bez mantila. Bila je sa drugaricom (ona će biti posebna priča). Pogubljena. I ja sa drugarom. Sjeban zbog neke gluposti. Kako sam se obradovao što je vidim. Čini mi se, i ona mene. Te večeri sam je prvi put držao za ruku. Posle mi je rekla da to nije uradila svesno. Uvek je mrzela da se drži ze ruke zbog toga što joj se znoje dlanovi. To veče nisu. Kasnije smo primetili, da kada smo zajedno, nema taj problem. Sedam dana posle toga, prvo ljubljenje. Ispred njenog ulaza. Ja nervozan kao klinac koji treba prvi put da ****. Ona dama. "Hoćeš da me poljubiš?". "Hoćeš ti mene?". Pa dobro...prvo vaćaranje...u nekom stanu, ne znam ni danas čijem. Posle mi je rekla da mi to veče nije dala samo zbog toga da ne bih mislio svašta o njoj. Blue balls. (Ne bih da objašnjavam. Izbaciće me odavde. Googlajte.) A onda je ujutro otišla za Prag. Žao mi je što nisam sačuvao te poruke. Ne bih morao ništa da pišem ovde. Sve bi bilo jasno.  

Ne znam kada je sve otišlo u *****. Dođavola, tako bi ona rekla. Možda onda kada sam je počeo previše da popuštam. Nisam ćutao. To nisam. Nisam je prevario. Čak i da sam hteo da je prevarim to bih uradio tako da ona nikada ne sazna. Ili tako da to ne ugrozi nas dvoje. I ta sa kim bih je prevario, sigurno ne bi znala moje ime i ko sam ja. Možda je sve otišlo u ***** onda kada više nije obraćala pažnju na mene. Da se razumemo, ne tražim ja pažnju kao malo dete, ali očekujem da me konstatuješ. Ne moraš stalno, ali je ponekad ok. I samo samnom je mogla da spava koliko god hoće. I rekla mi je da samnom najlepše spava. Valjda zbog onog mira o kojem sam vam pričao.       

Jedina do koje mi je stalo. Da li je jela, da li se naspavala, da li je umorna. Čoveče, pa ja sam znao posle nekog vremena sa njom da li je ok ili nije. Bilo je dovoljno samo da je pogledam i da znam. I ništa ne moram da je pitam. Znam da li je tužna, kako je bilo na poslu. Sa njom sam bio najbolji. Mislim da sam se za vreme provedeno sa njom okrenuo za 360°. I mislim da sam postao bolji čovek, ona je uvek bila dobra. Možda i najbolja osoba koju sam upoznao. Stvarno. Naravno, niko nije savršen, pa ni ona. Ali ima ljudi koji nisu savršeni i onih koji idu ka savršenstvu. Pogodite u koju grupu ona spada.

Ona i ja

Bila je najbolja stvar koja mi se dogodila. Dobro,nije stvar. Samo nešto najbolje. I još uvek se pitam kako je moguće da se sve sruši za jedan sat. I da se više nikada ne vrati na ono što je bilo. Mislim da najzad počinjem da shvatam ljude koji su sve izgubili. Za minut. Baš sve. A ja sam izgubio nju. Koja mi je bila sve.

Nisam planiro da ovo podelim sa nekim. Obično se zavučem u svoju ljušturu i odtugujem. Sada imam potrebu da sve podelim sa vama. Ne znam zašto. Izgleda da sam porastao. Ili sam egzibicionista. Ili mislim da će mi ovako biti lakše. Stvarno ne znam da li hoće. To ćemo da vidimo kasnije. Čak ne znam da li ću nekome da dam da ovo pročita. Možda sve ovo pišem da bi sve posle uništio. Are you sure you want to send file to recycle bin? Yes/No.

Pamtim skoro sve. Gde sam je prvi put poljubio. Kada sam je prvi put video. Gde sam joj prvi put rekao da je volim. Prvi seks (totalna katastrofa). Prvo *****, prvo vođenje ljubavi. Svađe,pomirenja. Menjanje poslova. Moj fakultet. Koji nije imao kraj. Trudna sam. Nisam. Pijem pilule. Stavi kondom. Pusti kondom, ne mogu više da čekam posao,hoću dete. Petra,Balša,Mina,Maja. Moje oči,njene loknice. I naravno,moji obraščići.

Pamtim kako je bila obučena kada sam je poslednji put video.Pamtim sve, svaku reč. I svaku suzu. I sve što sam joj rekao. I ona meni. Neverovatno, ali čak znam i šta smo taj dan kupili u radnji. Mislim da znam i cenu. Telefonske razgovore posle toga. Doduše,bila su samo dva. Znao sam po njenom glasu i načinu na koji se javila poslednji put šta očekuje. To sigurno nije ono što sam joj rekao. Bio je još jedan SMS posle toga. Njen. Strogo poslovan. I jedan glupavi pokušaj njene drugarice da nešto promeni jednom porukom. Zbog takvih je sve otišlo u *****. Dobila je ignore. Kao i sve naši zajednički prijatelji. Njih više nema. Samo moji. Ili samo njeni. Više ne delimo ništa. "Sve tvoje je moje,osim Lole". Ni Lole više nema. Neverovarno, ali Lola je otišla kada je došao onaj poslednji, poslovni SMS. Lola će imati posebnu priču. E za to treba imati ****. Ne plakati tada. Kada za dva sata izgubiš sve. Plakao sam kasnije. Kada je komšija pustio njenu pesmu. Tako valjda ide.

Da li mi je sada lakše? Nije. Moram da nastavim da pišem.