Ona i ja-Drugi deo
Zašto me tvoji ne vole? Nemam pojma, ne vole ni mene nešto preterano. Zašto tvoja mama neće da ja dođem? Zato što ima dijagnozu. Potrđeno. Ajde da živimo zajedno. Nećemo još. Dete? Kada te prime za stalno. Ja mogu da kopam kanale za 20 evra, ti, lutko, ne možeš. I mislim da sam makar u vezi ovog poslednjeg u pravu.
A mogli smo da imamo sve (kako je to samo lepo otpevala ona buca,a posle još lepše obradili oni drekavci). Ne mislim baš sve, možda ne milione ali onaj "mir", kako je to ona volela da kaže, mir koji nastaje kada smo zajedno, ništa ne može da kupi. Lažem, mir koji nastaje kada smo sami nas dvoje.
Neko će zbog ovog poslednjeg da kaže da sam posesivan. Nisam. Mogla je da radi šta god hoće. Čak i da se **** sa kim god hoće. Znam da nije, ali želim da znate da sam sve, ali nisam posesivan.
Sećam se kada sam je prvi put video. Ok, ne baš prvi put, ali prvi put van bolnice i bez mantila. Bila je sa drugaricom (ona će biti posebna priča). Pogubljena. I ja sa drugarom. Sjeban zbog neke gluposti. Kako sam se obradovao što je vidim. Čini mi se, i ona mene. Te večeri sam je prvi put držao za ruku. Posle mi je rekla da to nije uradila svesno. Uvek je mrzela da se drži ze ruke zbog toga što joj se znoje dlanovi. To veče nisu. Kasnije smo primetili, da kada smo zajedno, nema taj problem. Sedam dana posle toga, prvo ljubljenje. Ispred njenog ulaza. Ja nervozan kao klinac koji treba prvi put da ****. Ona dama. "Hoćeš da me poljubiš?". "Hoćeš ti mene?". Pa dobro...prvo vaćaranje...u nekom stanu, ne znam ni danas čijem. Posle mi je rekla da mi to veče nije dala samo zbog toga da ne bih mislio svašta o njoj. Blue balls. (Ne bih da objašnjavam. Izbaciće me odavde. Googlajte.) A onda je ujutro otišla za Prag. Žao mi je što nisam sačuvao te poruke. Ne bih morao ništa da pišem ovde. Sve bi bilo jasno.
Ne znam kada je sve otišlo u *****. Dođavola, tako bi ona rekla. Možda onda kada sam je počeo previše da popuštam. Nisam ćutao. To nisam. Nisam je prevario. Čak i da sam hteo da je prevarim to bih uradio tako da ona nikada ne sazna. Ili tako da to ne ugrozi nas dvoje. I ta sa kim bih je prevario, sigurno ne bi znala moje ime i ko sam ja. Možda je sve otišlo u ***** onda kada više nije obraćala pažnju na mene. Da se razumemo, ne tražim ja pažnju kao malo dete, ali očekujem da me konstatuješ. Ne moraš stalno, ali je ponekad ok. I samo samnom je mogla da spava koliko god hoće. I rekla mi je da samnom najlepše spava. Valjda zbog onog mira o kojem sam vam pričao.
Jedina
do koje mi je stalo. Da li je jela, da li se naspavala, da li je umorna.
Čoveče, pa ja sam znao posle nekog vremena sa njom da li je ok ili nije. Bilo
je dovoljno samo da je pogledam i da znam. I ništa ne moram da je pitam. Znam
da li je tužna, kako je bilo na poslu. Sa njom sam bio najbolji. Mislim da sam
se za vreme provedeno sa njom okrenuo za 360°. I mislim da sam postao bolji
čovek, ona je uvek bila dobra. Možda i najbolja osoba koju sam upoznao. Stvarno.
Naravno, niko nije savršen, pa ni ona. Ali ima ljudi koji nisu savršeni i onih
koji idu ka savršenstvu. Pogodite u koju grupu ona spada.
